Lutajući godinama po antikvarnicama, često nailazim na knjige koje su mi nekada mnogo značile. Uvek me obuzmu sećanja kada u rukama držim neki čudom sačuvani primerak s kojim sam nekada drugovao. Često odlučim da kupim knjige, ali već na putu do kase, ne znam zašto, odustajem. Osećam se kao da su te knjige dragocene amajlije, ali ih ipak odlažem među gomilu, poput dragog lica koje prepuštam svetini.
S obzirom na to koliko su knjige uticale na naš život, postavljam pitanje: zašto, uopšte, pravimo biblioteke? Da bismo prekrili zidove? Da ostavimo dobar utisak na posetioce naših domova? Ili se jednostavno nakupi dovoljno knjiga da bi se stvorila slika biblioteke? Ove misli navode me da se setim trenutaka iz detinjstva kada sam prvi put osetio miris knjiga u nekoj otmenoj kući. U tom trenutku, biblioteka mi se učinila kao simbol učenosti i moći, kao mesto koje je bilo daleko od života koji sam poznavao.
Knjige koje prevrćem po antikvarnicama nisu retki bibliofilski primerci; to su često jeftini, uvezani primerci sa prljavom hartijom i mekim koricama. Iako nemaju materijalnu vrednost, za mene su neprocenjive. U vreme kada su se ulagali napori u širenje obrazovanja, te knjige su bile dostupne i jeftine. Sada, kada se novac više puta menjao, one se mogu kupiti za smešne sume, a to me čini nelagodnim pred blagajnikom.
Ne sećam se tačno kada sam počeo da tražim ove knjige, ali kako je vreme prolazilo, shvatio sam da sam ušao u igru iz koje ne mogu da izađem. Čitajući ih, istražujem od čega smo napravljeni i gde smo pogrešili. Poželeo sam da prikupim i saberem u jednoj knjizi sve ono što čini naše sentimentalno vaspitanje, našu imaginarnu biblioteku. Ta biblioteka je rasparčana, izgorela ili izgubljena, i potrebno ju je tražiti po lošim i dobrim godinama, po tuđim knjižnicama, uspomenama i prijateljstvima.
Zamislio sam knjigu koja bi, kada bi se pružila nekom nepoznatom, mogla reći: „Evo ti ova knjiga, načinjen sam od tih stvari!“ Možda bi takva knjiga mogla da pomogne deci da razumeju nas, i da nas ponovo sastave od pomešanih kocaka i slika. U ovoj eri emocionalne uniformisanosti, gde često vlada ravnodušnost, čini se da je važno ostaviti nasleđe koje će buduće generacije moći da razumeju.
Knjige su mnogo više od pukih štampanih reči; one su naši vodiči kroz život, naši prijatelji u trenucima usamljenosti, i naši učitelji u trenucima neizvesnosti. Kroz njih se oblikujemo, a one nas uče kako da osećamo, razmišljamo i delamo. Svaka knjiga nosi sa sobom delić onoga što jesmo, i onoga što bismo želeli da postanemo. U tom smislu, svaka biblioteka je kao odraz našeg unutrašnjeg sveta, mesto gde se sreću naše misli, snovi i sećanja.
U svetu koji se brzo menja, gde su knjige često zanemarene, važno je čuvati ovu ljubav prema literaturi. Bez obzira na to koliko su stare ili jeftine, one su deo našeg identiteta. Zato, kada sledeći put uđem u antikvarnicu, možda ću se setiti svega što sam naučio iz svojih omiljenih knjiga i ponovo ih uzeti u ruke, bez obzira na to koliko su mi poznate. Jer na kraju krajeva, one su deo mene, deo mog putovanja kroz život.
