Masakr u Fruškogorskoj 6 u Beogradu, koji se dogodio 9. oktobra 1993. godine, i dalje je zapamćen kao jedan od najmonstruoznijih zločina u istoriji. Nebojša Salatić (37), vlasnik robne kuće na Bulevaru kralja Aleksandra, njegova devojka Slavica Kovačević (24) i maloletni sestrić Milan Graoranov (17) pronađeni su mrtvi u Salatićevom stanu. Nakon skoro dve godine istrage, grupa od četiri ljudi uhapšena je i osuđena za ove strašne zločine iz koristoljublja. Ubistvo je počinjeno tako što su žrtve naterane da legnu na pod, nakon čega je ubica pucao u njih.
Svi srpski osuđenici na smrt iz osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka pomilovani su 2002. godine. Ilija Vujić, Radovan Joksić, Borislav Čolić i još 16 osoba koje su bili osuđeni na smrt uspeli su izbeći streljanje zahvaljujući promenama u zakonima o smrtnoj kazni u Srbiji. Radovan Joksić, poznat kao trostruki ubica iz Fruškogorske ulice, bio je osuđen na smrtnu kaznu streljanjem, ali je ta kazna preinačena u 40 godina zatvora. Žlender i Joksić su osmišljavali zločin kako bi opljačkali Salatića, međutim, nisu pronašli očekivani novac u stanu. Nakon što su ubili žrtve, iz stana su uzeli novac, nakit i jakne.
Prilikom izvršenja smrtne kazne streljanjem u Srbiji, izvršeno je bez prisustva javnosti, pred komisijom koja je bila sastavljena od sudije, tužioca, upravnika zatvora i branitelja osuđenog. U 1996. godini, Radovan Joksić osuđen je na smrtnu kaznu streljanjem, ali je ta kazna kasnije preinačena u 40 godina zatvora. Joksić je priznao zločin, pljačku i ubistva, tvrdeći da je to uradio po nalogu Aleksandra Žlendera.
Radovan Joksić bi trebao da izađe iz zatvora 27. oktobra 2035. godine, kada će imati 66 godina. Nakon dugačkog sudskog procesa, u kojem je detaljno opisan stravični zločin u Fruškogorskoj 6, Joksić je osuđen na 40 godina zatvora zbog ubistava koje je počinio. Samožaljenje ili kajanje nisu bili prisutni u Joksićevoj izjavi pred sudom, gde je opisao kako je izvršio trostruko ubistvo i pljačku, naizgled bez emotivne reakcije.
Masakr u Fruškogorskoj 6 i sudski proces koji je usledio pokazuju mračnu stranu ljudske prirode i koliko su zločini motivisani ličnim interesima mogu biti surovi. Iako su godine prošle od ovog stravičnog događaja, sećanje na zločin i žrtve ostaje sveže u sećanjima ljudi koji su bili svedoci ovog tragičnog događaja. Sistem pravde i pomilovanje osuđenika na smrt pokazuju kako se društvo i zakoni menjaju tokom vremena, ali sećanje na žrtve zločina ostaje neprolazno.
