Milutin Bojić bio je pesnik koji je živeo samo 25 godina, ali je ostavio neizbrisiv trag u srpskoj književnosti. Rođen 1892. godine u Beogradu, Bojić je bio istaknuti intelektualac svog doba i hrabar borac za slobodu. Njegovi stihovi prepliću se sa slikama patnje i heroizma iz vremena Prvog svetskog rata, čineći ga jednim od najznačajnijih srpskih pesnika tog vremena.

Bojićev opus obuhvata nekoliko značajnih pesničkih dela, među kojima se izdvajaju zbirke „Plamen“, „Pesme bola i ponosa“ i „Pesme srpske vojske“. Njegova poezija bila je glas onih koji su se borili za pravdu i slobodu, a njegove reči i danas odjekuju kao podsetnik na vrednosti za koje je živeo i umro.

Iako istrošenog zdravlja, Bojić je mobilisan kao obveznik iz činovničkog reda i učestvovao je u balkanskim ratovima 1912. i 1913. godine. Nakon toga, stigao je i Prvi svetski rat, gde je bio angažovan kao cenzor pri Vrhovnoj komandi u Nišu. Učestvovao je u povlačenju preko Albanije i proveo vreme u Grčkoj, gde je napisao svoju najpoznatiju pesmu „Plava grobnica“.

Bojić je umro u Solunu 1917. godine, u bolnici „Prestolonaslednika Aleksandra“ od tuberkuloze i zapaljenja pluća. Sahranjen je na vojnom groblju na Zejtinliku, među ratnicima koje je toliko voleo i poštovao. Njegovi posmrtni ostaci preneti su u Beograd 1922. godine, gde su sahranjeni u porodičnu grobnicu na Novom groblju.

Milutin Bojić nije samo pesnik, on je simbol hrabrosti i istrajnosti, čiji su stihovi večna inspiracija za sve one koji teže istini i slobodi. Danas, 140 godina od njegovog rođenja, sećamo se njegovog dela i doprinosa srpskoj književnosti i kulturi. Bojić će zauvek ostati pesnik bola i ponosa, čije reči odzvanjaju kao snažna opomena i podsećanje na vrednosti za koje je živeo i umro.