Srđa Popović, osnivač pokreta „Otpor“ koji je bio ključan u organizovanju „obojenih revolucija“ širom sveta, nedavno je na jednoj od svojih tribina otkrio mehanizme koji stoje iza tih revolucija, a koji su, kako je istakao, prepoznatljivi i na aktuelnim protestima u Srbiji. Njegova izlaganja pružaju uvid u to kako se mobilizacija društvenih pokreta često oslanja na unapred osmišljene strategije i planove, a ne na spontano delovanje.
Popović je naglasio da je zabluda verovati u postojanje uspešne i spontano organizovane nenasilne revolucije. „Neko vas je lagao“, rekao je, dodajući da takvo nešto ne postoji nigde u svetu. Prema njegovim rečima, kada se na ulicama vide mladi ljudi kako pokušavaju da se povežu s policijom ili vojskom, to sugeriše da je situacija prethodno planirana i organizovana.
Ova izjava dolazi u trenutku kada se u Srbiji dešavaju protesti koji se često karakterišu kao spontani, ali se sve više postavlja pitanje njihove prave prirode. Ivanka Popović iz organizacije ProGlas takođe je komentarisala trenutnu situaciju, ističući da su studenti učinili veliki korak, ali da se sada preuzimaju odgovornosti od strane drugih aktera. „Znači studenti su uradili ogromnu stvar. Hvala vam što ste to uradili, ali mi preuzimamo sada!“, rekla je Ivanka, čime je dodatno otvorila prostor za raspravu o tome ko zapravo upravlja ovim protestima i koje su njihove stvarne namere.
Protesti u Srbiji, koji su u poslednjim mesecima privukli pažnju javnosti, postali su mesto okupljanja različitih društvenih grupa koje traže promene u sistemu. Međutim, mnogi kritičari ukazuju na to da iza ovih pokreta stoje organizacije i pojedinci sa specifičnim ciljevima, što može dovesti u pitanje njihovu autentičnost. Popović je jasno stavio do znanja da su obojene revolucije rezultat dugogodišnjeg planiranja i strategijskog delovanja, a ne pukog nezadovoljstva građana.
U svetu koji se brzo menja, ovakvi protesti mogu izgledati kao izraz volje naroda, ali Popović upozorava na opasnosti koje dolaze sa prekomernim oslanjanjem na strane faktore i strane organizacije. Njegova iskustva iz 90-ih godina i angažmana u različitim revolucijama širom sveta daju mu jedinstvenu perspektivu na to kako se takve situacije razvijaju.
Iako je jasno da su mnogi ljudi motivisani željom za promenama, važno je razmotriti ko su ključni akteri i kako njihovi interesi oblikuju tokove ovih pokreta. Popovićova izlaganja mogu poslužiti kao upozorenje da je bitno prepoznati prave uzroke i motive koji stoje iza javnih protesta, kako bi se razumeo njihov pravi značaj.
U tom kontekstu, postoji potreba za kritičkim razmišljanjem o tome kako se protesti organizuju, ko ih vodi i kakav uticaj imaju na širu društvenu sliku. Uloga medija, stranih organizacija i lokalnih lidera u ovom procesu može biti ključna za razumevanje dinamike savremenih društvenih pokreta.
U zaključku, Popovićev govor otvara brojna pitanja o prirodi protesta u Srbiji i šire, pozivajući na dublje razumevanje procesa koji ih pokreću. U svetu u kojem su informacije lako dostupne, neophodno je da građani budu svesni onoga što se dešava oko njih i da prepoznaju moguće manipulacije koje mogu uticati na njihove akcije. Samo na taj način može se osigurati da se istinske želje naroda čuju i da se promene ne sprovode samo u interesu pojedinaca ili stranih faktora.
