Branislav Marković, jedan od najznačajnijih srpskih i svetskih crtača, rođen je 1948. godine u Knjaževcu, a preminuo je 2010. u Beogradu. Njegova umetnost je duboko ukorenjena u tradiciji i figuraciji, a njegovo stvaralaštvo odlikuje se jedinstvenim stilom i dubokim emocijama koje izražava kroz svoja dela. Potiče iz Jugoistočne Srbije, područja koje nije poznato po velikom broju likovnih umetnika, ali su oni koji dolaze iz tog kraja često obeleženi nečim posebnim i neuhvatljivim.
U svom umetničkom radu, Marković je bio veoma skroman i povučen. Njegova posvećenost porodici i umetnosti bila je neprocenjiva, a njegovo stvaralaštvo je ostalo u senci sve do kasnije faze života. Studirao je na beogradskoj Likovnoj akademiji oko 1968. godine, a njegovi radovi su se često odlikovali sporim procesom nastanka; neki crteži su mu oduzeli i do tri meseca rada. Marković je bio izrazito strog prema sebi, često uništavajući svoja dela koja mu nisu delovala dovoljno savršeno, čak i kada su se smatrala izvanrednim.
Njegova umetnost iznenađivala je i laike i stručnjake, a mnogi su ga smatrali pravim likovnim aristokratom. Njegova dela su bila duboko emotivna i često su izražavala misteriju i magiju. Tokom godina, Marković je imao nekoliko saradnji, ali se retko odlučivao na samostalne izložbe, a najkvalitetnije radove nije prodavao. Lazar Trifunović, jedan od najvećih stručnjaka za modernu umetnost, prepoznao je njegov talenat, ali Markovićeva skromnost i mala produkcija otežali su šire predstavljanje njegovog rada.
Prelomni trenutak u njegovoj karijeri desio se kada ga je Živojin Ivanišević prepoznao i predstavio u svojoj Galeriji „Pariski krug“. Ova izložba ga je uvela u svet srpske umetnosti, a Marković je stekao i mecenu u Slobodanu Srećkoviću, kolekcionaru i izdavaču. Iako je njegova umetnost konačno počela da dobija priznanje, Marković je bio suočen s teškom bolešću koja je uticala na njegov život i rad.
Jedna od njegovih značajnih izložbi, manja retrospektiva, organizovana je u Modernoj galeriji Valjevo, ali je umetnik bio svestan svojih zdravstvenih problema. Njegova smirenost i dostojanstvo tokom tih teških trenutaka ostavili su snažan utisak na sve koji su ga poznavali. Marković je prezirao medijsku halabuku i zahteve savremenog sveta, fokusirajući se na večnost umetnosti.
Njegovi prijatelji su ga često opisivali kao likovnog mudraca, sposobnog da satima diskutuje o umetnosti, deleći svoje znanje i toplinu s drugima. Njegova sposobnost da prenese emocije i duboka razmišljanja kroz umetnost ostavila je neizbrisiv trag na srpskoj likovnoj sceni.
Marković je bio umetnik koji je živeo za svoju umetnost, posvećen stvaranju dela koja će nadživeti i njega samog. Njegova sposobnost da prepozna i izrazi suštinske aspekte ljudskog postojanja kroz likovne forme čini ga jednim od najvažnijih umetnika svog vremena. Iako je otišao, njegovo nasleđe nastavlja da inspiriše nove generacije umetnika i ljubitelja umetnosti, a sećanje na njega ostaje snažno u srpskoj kulturi.
U poslednjih petnaest godina, otkako je preminuo, Markovićeva dela postala su predmet velikog interesovanja, a njegovo ime se ponovo pojavljuje u razgovorima o savremenoj umetnosti. Njegova umetnost, prožeta emocijama i dubokom simbolikom, osvetljava put mnogim umetnicima koji dolaze iz Istočne Srbije, kao i šire. U svetu u kojem često zaboravljamo vrednosti koje umetnost donosi, Marković ostaje svetionik posvećenosti i strasti prema stvaranju.
