Silvija Jovanović, osoba sa invaliditetom, nedavno je podelila svoju potresnu ispovest o tome kako je zbog bolesti ostala bez prijatelja. Ona je istakla da se oseća nevidljivo ne samo pred zakonom i institucijama, već i među svojima. Silvija opisuje kako je dok je bila u mogućnosti da hoda, imala punu kuću prijatelja i rođaka, ali kako su se oni povukli kada je bolest napredovala i kada je postala korisnik invalidskih kolica. Sada, kada je najpotrebnija podrška, prijatelji su nestali.
Silvija je istakla da je bolest „raščistila“ veliki broj ljudi oko nje, koji su je ostavili da se sama suočava sa teškom situacijom. Ona je naglasila da nema opravdanja za ljude koji su je napustili u najtežem periodu njene bolesti.
Srbija broji 356.404 osoba sa invaliditetom prema podacima Republičkog zavoda za statistiku. Međutim, ovim ljudima nedostaje podrška i razumevanje društva, koje ih često ne primećuje ili zaobilazi. Silvijina priča otvara pitanje o tome kako učiniti osobe sa invaliditetom vidljivim u društvu i kako podržati njihovu inkluziju.

Nevidljivost osoba sa invaliditetom u društvu jeste problem na koji udruženja i nevladine organizacije upozoravaju decenijama i iako se tokom poslednjih nekoliko godina situacija polako poboljšava kroz konkretna rešenja i zakone koji doprinose ostvarivanju osnovnih prava OSI, i dalje ne postoje adekvatna rešenja koja bi značajno podigla kvalitet života ovih ljudi.

Silvija Jovanović je još samo jedna od osoba sa invaliditetom koja kaže da se oseća baš tako, nevidljivo. I to ne nevidljivo pred zakonom, zdravstvenom zaštitom i institucijama već – među svojima.

Reč je o posebnoj vrsti „nevidljivosti“ o kojoj se retko ko usuđuje da priča, da li od sramote, bola ili besa prema sebi ili prema drugima zbog kojih se osećaju diskriminisano, usamljeno i odbačeno samo zato što se kreću uz pomoć invalidskih kolica.

Svoje zapažanje o usamljenosti u bolesti, koje je podelila sa nama, Silvija opisuje kao „smešno i strašno“, a mi bismo dodali „tužno“ i „ružno“. I nije samo Silvijino, već i sudbina mnoštva njenih saboraca.

„E, onda bolest napreduje, šolja i čaša sve manje… Kao i prijatelja…“

„Imaš multiplu sklerozu, ali si na nogama – kuća uvek puna rođaka, prijatelja, komšija. Imaš osećaj da radiš u kafani. Pereš šolje i čaše po ceo dan. E, onda bolest napreduje, šolja i čaša sve manje… Kao i prijatelja. Sada kad sam u kolicima, dođe neko koga baš grize savest i kućno lečenje ili Hitna pomoć. Šolja moja i od supruga. I posle će neko da mi kaže da osobe sa invaliditetom nisu nevidljive u državi. Nevidljive su svuda, u bliskom okruženju… Među, do skoro, neraskidivim prijateljstvima. Zašto? Eto, to vam je samo jedno zapažanje nevidljive Silvije. Nekad samo Silvije“, kaže nam ona.

Na pitanje da li može ikako da razume one koji su je ostavili baš u tom teškom momentu za nju, ali i celu porodicu, imala je spreman odgovor.

„Nema opravdanja za osobe koje su dane i noći provodili kod mene. Sada kada sam na terasi, baš kad prolaze pored mog dvorišta, e, tad traže nešto po torbama i džepovima, spuštene glave i ne jave se“, kaže Silvija.

Seća se da je bolest „raščistila“ veliki broj ljudi koji je imala oko sebe pre tačno godinu dana, kada je sela u invalidska kolica.

Silvija Jovanović je istakla da je trenutno u teškom stanju zbog multiple skleroze i drugih udruženih bolesti, ali ističe da se bori i da ima podršku svoje porodice, posebno svog osmogodišnjeg sina.

Prema poslednjem popisu stanovništva iz 2022. godine, u Srbiji živi 356.404 osobe sa invaliditetom. Međutim, ovi ljudi često se suočavaju sa nedostatkom podrške i razumevanja društva. Silvijina priča je jasan primer kako osobe sa invaliditetom često budu zanemarene i nevidljive u svakodnevnom životu.

Silvija Jovanović nas podseća na važnost podizanja svesti o invaliditetu i inkluziji ovih ljudi u društvo. Postavlja se pitanje kako učiniti osobe sa invaliditetom vidljivim i podržati njihovu potrebu za inkluzijom. Potrebno je razviti strategije i programe koji će osnažiti i podržati osobe sa invaliditetom u njihovom svakodnevnom životu.