Dečak iz ličkog sela Vujići, Slavko Štimac, imao je sudbinski put koji ga je odveo u svet filma sa samo dvanaest godina. Njegova filmska karijera započela je ulogom u filmu „Vuk samotnjak“ iz 1972. godine. Ova uloga bila je samo početak, a ubrzo su usledila značajna ostvarenja kao što su „Zimovanje u Jakobsfeldu“ i „Salaš u Malom Ritu“. Uloga Dina u Kusturičinom filmu „Sjećaš li se Doli Bel“ dodatno je učvrstila njegovu poziciju na jugoslovenskoj filmskoj sceni.
Tokom sedamdesetih i osamdesetih godina, Štimac je igrao u najznačajnijim filmovima i sarađivao sa najpoznatijim rediteljima tog doba. Njegova autentičnost i prirodnost na sceni često su ga činile sličnim naturščiku, ostavljajući utisak da ne „glumi“, što je osobina koja ga izdvaja među velikim glumcima. Njegova sposobnost da dočara likove koje igra s dubokom emotivnošću i iskrenošću donela mu je brojne nagrade, uključujući priznanje za životno delo – nagradu „Pavle Vuisić“.
Preksinoć, u Madlenijanumu, upriličeno je veče posvećeno Slavku Štimcu, gde je predstavljena monografija „Tihi heroj ekrana“ Marka Misirače i dokumentarni film „Slavko Štimac – Samotnjak“ Srđe Penezića. Publika je imala priliku da uživa u njegovoj predstavi „Da krenemo ispočetka“, koju je režirala Ada Lazić. Štimac, poznat po svom skromnom i pristojnom ponašanju, naglašava da se trudi da bude isti prema svima, smatrajući da svi zaslužuju sličan tretman.
U razgovoru o monografiji, Štimac je izrazio iznenađenje zbog svih detalja iz svoje karijere koje je pronašao u knjizi, a koje je sam zaboravio. Autor dokumentarnog filma, Srđa Penezić, i Štimac su prijatelji dugi niz godina i zajedno su radili na igranom filmu. Penezić je predložio da se fokusiraju na Štimčevu perspektivu i sećanja, a inserti iz njegovih filmova prate njegovu priču.
Štimac je takođe komentarisao priznanja koja su mu dodeljena tokom karijere, uključujući nagradu na Kustendorfu pre šest godina i nagradu u Hrvatskoj, koja nosi ime velikog glumca Fabijana Šovagovića. Ova priznanja smatra najvećim komplimentom jer dolaze od kolega iz struke. Njegova karijera, koja je započela u detinjstvu, nije mu donela žaljenje, već je zahvalan na svim ljudima koje je sreo i koji su mu pomogli da oblikuje svoj pogled na svet.
Na pitanje o Pavlu Vuisiću, Štimac ističe da je Vuisić bio intuitivni glumac koji je imao harizmu i sposobnost da privuče pažnju samo svojim prisustvom. Takav dar je redak i visoko cenjen među kolegama. Štimac smatra da je Vuisićeva karizma bila izuzetna, a da su svi koji se bave glumom svesni i priznaju te kvalitete.
U zaključku, Slavko Štimac ostaje „tihi heroj“ jugoslovenskog filma, čija je karijera obeležena brojnim značajnim ulogama i priznanjima. Njegov autentični pristup glumi i posvećenost profesiji čine ga jednim od najvoljenijih i najcenjenijih glumaca u regionu. Njegova sposobnost da ostane skroman i dostupan, uprkos velikim uspesima, predstavlja primer kako bi umetnici trebali da se ponašaju prema svom radu i svojoj publici. U svetu gde su uspeh i prepoznatljivost često praćeni egocentrizmom, Štimac ostaje simbol skromnosti i posvećenosti umetnosti.
