Vojvoda Momčilo Đujić, poznat kao ključna figura u srpskoj istoriji tokom Drugog svetskog rata, nedavno je u intervjuu za časopis NIN razjasnio svoju saradnju sa Italijanima, naglašavajući da to nije bila kolaboracija, već diplomatska strategija. On je objasnio da je koristio italijanske interese u regionu kako bi zaštitio srpske civile i obezbedio podršku za svoje ljude tokom teških ratnih vremena.
Đujić je istakao da su Italijani imali svoju odbojnost prema Nemcima i Nezavisnoj Državi Hrvatskoj (NDH), što je omogućilo njegovu saradnju s njima. Prema njegovim rečima, Italijani su smatrali da će zauvek ostati u pojasu Jadrana i da žele da imaju Srbe kao svoje saveznike. U tom kontekstu, Đujić je naveo da su Italijani hranili oko 6.000 srpskih izbeglica, koje su pobegle od ustaške represije. On je naglasio da su Italijani, umesto da mu budu protivnici, zapravo pružali pomoć tako što su mu obezbedili resurse i skloništa za srpske porodice.
„Kako da ih tučem kad oni rade ono što bih morao ja da radim?!“ upitao se Đujić, ukazujući na moralnu dilemu koju je imao u tom trenutku. On je dodao da su mu često dolazili do informacija o planovima za likvidaciju srpskih sela, što ih je navelo da evakuišu srpske porodice na sigurnija mesta kako bi ih zaštitili od ustaške ofanzive.
U intervjuu je takođe spomenuo kako je 1945. godine uspeo da izvede 10.000 mladih ljudi iz Europe, što je rezultiralo stvaranjem novih porodica u zemljama poput Amerike, Engleske i Australije. „A te porodice su dovodile svoje rođake,“ rekao je Đujić, ističući da je njegova akcija imala dugoročne posledice po srpsku dijasporu. „Kad bih ja imao vremena da pravim statistiku, da se ne razmećem i hvalim, časno i čiste savesti mogu reći da mogu da govorim u ime 100.000 Srba,“ dodao je vojvoda, ukazujući na svoju ulogu u pomaganju srpskim izbeglicama.
Vojvoda Momčilo Đujić preminuo je 11. septembra 1999. godine u Kaliforniji, ostavljajući za sobom nasleđe koje i dalje izaziva rasprave i različita tumačenja. Njegovi stavovi o saradnji sa Italijanima, kao i o ulozi koju je igrao u zaštiti srpskog naroda tokom rata, i dalje su predmet istorijskih analiza i istraživanja.
Đujićeva priča je još jedan podsetnik na složenost istorijskih događaja i moralne dileme koje su se pojavljivale tokom rata. Dok jedni njegovo delovanje smatraju izdajom, drugi ga vide kao očajničku borbu za opstanak srpskog naroda u teškim vremenima. Njegova izjava o saradnji s Italijanima kao obliku diplomatije ukazuje na složenost situacije i različite strategije koje su vođe morale da koriste kako bi zaštitile svoje ljude.
U svetu gde su se nadmetale različite ideologije i političke agende, Đujićevi potezi su bili motivisani preživljavanjem i zaštitom. Njegova sposobnost da prepozna prilike i koristi ih u korist svog naroda pokazuje da je istorija često mnogo nijansiranija nego što se može činiti na prvi pogled.
Đujićeva priča, iako završena, ostaje važan deo srpske istorije, a njegovi postupci i odluke nastavljaju da izazivaju zanimanje i raspravu među istoričarima i javnošću. U vreme kada se suočavamo sa sličnim izazovima u svetu, njegova iskustva i strategije mogu poslužiti kao lekcija o otpornosti, preživljavanju i važnosti diplomatije u teškim vremenima.
