Posle Vaskrsa i Božića, u Prizrenu se slavio i Spasovdan, koji je bio najviše slavljen praznik u gradu i ujedno je predstavljao slavu grada cara Dušana. Manje poznato je da se na ovaj dan u svakoj srpskoj kući u Prizrenu, kao i kod raseljenih iz ovog grada, obavezno pripremao sutlijaš, a ova tradicija nije bila prisutna kod pravoslavaca u obližnjim selima.

Sutlijaš se pripremao kako bi simbolizovao novi život, jer se Spasovdan slavi 40 dana nakon Vaskrsenja, kada se veruje da se Isus ponovo rodio. Interesantno je da se sutlijaš kuvao i za babine, kao i kada bebi izbiju prvi zubići, što dodatno simbolizuje novi početak. Pirinač se kuvao samo na vodi, što predstavlja deo tradicije u Prizrenu.

Na manifestaciji Spasovdanski dani u Prizrenu, koja je otvorena uz blagoslov vladike raško-prizrenskog Teodosija, i pod pokroviteljstvom Kancelarije za Kosovo i Metohiju, takođe se slavila i slava grada. Liturgiju povodom Spasovdana služio je iguman Manastira Sveti Arhangeli otac Mihailo, koji je poručio da će samo uz međusobnu pomoć uspeti da opstanemo na ovim prostorima.

Pomoćnica direktora Kancelarije za Kosovo i Metohiju, Milena Parlić, istakla je da se uz Spasovdan proslavlja i opstanak svih Srba na Kosovu i Metohiji. Ona je naglasila da se danas ne proslavlja samo verski praznik već i opstanak naroda koji je proterivan i stradao sa ovih prostora. Prizren, kao grad sa bogatom istorijom i tradicijom, predstavlja dom za mnoge Srbe koji se vraćaju svojim korenima i obeležavaju praznike kao što je Spasovdan.

Sutlijaš koji se tradicionalno spremao u kućama tokom Spasovdana, predstavlja simbol novog početka i zajedništva tokom ovog praznika. Svi ti običaji i tradicije ukazuju na važnost održavanja kulture i identiteta naroda, posebno u mestima sa bogatom istorijom i nasleđem kao što je Prizren. Ovo je prilika da se obeleži ne samo verski praznik, već i da se podsetimo na opstanak i kontinuitet srpske tradicije na Kosovu i Metohiji.

U Zemunu, spomenutoj opservatoriji i naučno-obrazovnom kompleksu sagrađenom 1891. godine, stotinama hronometarima i mikroskopima, brinulo se, između ostalog, o egzaktnom merenju vremena, odredivanju geomagnetizma, kao i tehničkim pitanjima poput korekcije meteoroloških podataka u kapitalnom delu prve evropske redovne meteorološke mreže.

I kada je vreme išlo unazad! Sve je to bila naučnodokumentaciona odrednica društva kakvo je Zemun tih dana bio. A Zemuncima su podaci „Zemunskog meteorološkog opservatorijuma” bili svakodnevni pratilac, vremenska karta čiju su se srednju maksimalnu, odnosno minimalnu temperaturu želeli dokopati.

No, postepeno su prošle godine u zgradi Opservatorije zaboravljene, a sa vihora vetrova koji izbiju iz prošlosti, 2011. godine rečito je izbio veliki požar, koji – konačno – uzimajući i poslednju slamčicu kreativnosti i posvećenosti onih koji su nekad tamo čuvali normalnost, odneo je delimično zdanje.

Dok se većina zgrada, i unutar i van zemunskog fenomena tačaka, u različitim trenucima – poništavala, novo radno vreme za kompletne sekunde je uvedeno, a ponekad, i po koja knjiga o meteorologiji potpuno je zaspala!

Revnost čak i prošlih dana najboljih čuvara Evropskog astronomskog društva, koji su svakog jutra ubeđivali rečenice, išla je nezasluženom potonuću, precizni utočišni glasovi iz Opservatorije apsorbovani su u trenutke napuštanja i vatre, u vreme opaljenih stolova, sada su samo tišina i prašina saučesnici, svedoci sećanja na neponovljive dane iz prošlosti.

Nažalost, sudbina Opservatorije u Zemunu predstavlja samo jedan od primera zanemarivanja i nestajanja kulturnog nasleđa u Srbiji. Iako je bogata istorija i tradicija zemunskog fenomena ostavila neizbrisiv trag na nauku i obrazovanje, sve je to postalo samo deo prošlosti. Slične priče o zaboravljenim institucijama i kulturnim spomenicima mogu se čuti širom zemlje, a to predstavlja ozbiljan problem koji zahteva hitnu intervenciju kako bi se sačuvalo kulturno nasleđe za buduće generacije.