U Zakonu o lokalnoj samoupravi, zbor građana je definisan kao jedan od oblika neposredne demokratije, koji omogućava građanima da aktivno učestvuju u donošenju odluka na lokalnom nivou. Ova praksa je nedavno privukla pažnju, posebno među studentima koji su organizovali nekoliko zborova u različitim gradovima, nadajući se da će pokrenuti važne teme i inicijative.
Zbor građana, prema članu 67 Zakona, predstavlja jedan od tri oblika neposrednog učešća, uz građansku inicijativu i referendum. Član 69 precizira da zbor raspravlja i daje predloge o pitanjima iz nadležnosti lokalnih vlasti. U praksi, to znači da zbor može raspravljati o pitanjima kao što su održavanje školskih zgrada, dok se ne može baviti pitanjima koja nisu u nadležnosti opštine, kao što je organizacija nastave.
Nakon održanog zbora, član 69 nalaže da organi lokalne samouprave imaju rok od 60 dana da razmotre zahteve i predloge građana i obaveste ih o svojim odlukama. Ovo predstavlja slabost sistema, jer opštine mogu odbiti predloge bez obaveze da pruže dodatna objašnjenja, a rok od 60 dana može delovati kao odlaganje stvarne akcije.
U Statutu Grada Beograda se navodi da se zbor građana saziva za područje mesne zajednice, a predsednik mesne zajednice ili ovlašćeno lice mora sazvati zbor najmanje 15 dana pre održavanja. Ako 10% birača sa prebivalištem na tom području zahteva sazivanje zbora, predsednik je dužan da to uradi.
Studenti su, prema rečima Bojana Klačara, izvršnog direktora Cesida, inicirali zborove kako bi podelili odgovornost i olakšali pritisak koji je na njih postavljen u vezi sa političkim promenama. Na ovaj način, želeli su da podstaknu javnost da se uključi u donošenje odluka koje se tiču njihovih zajednica.
Milan Jovanović, profesor Fakulteta političkih nauka, naglašava da su zborovi građana oblik neposredne demokratije koji je bio popularan tokom socijalističkog perioda. Oni omogućavaju građanima da pokreću inicijative o lokalnim pitanjima, ali i dalje postoje sumnje u njihovu efikasnost, jer lokalne vlasti mogu odbiti zahteve pod izgovorom da nisu nadležne.
Klačar smatra da zborovi pružaju platformu za okupljanje građana, ali izražava sumnju u njihovu sposobnost da zamene druge oblike političkog angažovanja. Prethodnih dana, zborovi su organizovani u gradovima poput Čačka, Sremske Mitrovice, Niša i Beograda. Na zboru u Beogradu, građani su izglasali predlog o zauzimanju lokalnih mesnih zajednica, dok su u Čačku građani jednoglasno razrešili gradonačelnika Miluna Todorovića. Međutim, ove odluke za sada nisu dovele do značajnih promena.
Postavlja se pitanje koliko su zborovi građana efikasni u praksi. Jovanović smatra da su oni odlična prilika za građane da skrenu pažnju vlastima na važne teme, ali napominje da se njihova moć često sužava u odnosu na druge oblike demokratskog delovanja, poput referenduma. U svakom slučaju, zborovi građana ostaju jedan od retkih mehanizama kroz koje se građani mogu izraziti i učestvovati u lokalnoj vlasti, iako je njihova budućnost i dalje neizvesna.
