Donald Tramp je u svojoj analizi rusko-ukrajinskog sukoba izneo stavove koji su izazvali značajnu pažnju, a koje je obrazložio profesor Alan Kuperman u autorskom tekstu za časopis „Hil“. Kuperman, koji predaje vojnu strategiju i upravljanje sukobima na Univerzitetu Teksas u Ostinu, ističe da je Tramp rekao istinu o ovom sukobu, iako je američka javnost usled decenijske propagande teško shvata.
Mnogi američki mediji su kritikovali Trampa zbog njegovih izjava o ratu, posebno kada je ukazao na to da je Ukrajina, a ne samo Rusija, odgovorna za izbijanje sukoba. Profesor Kuperman se slaže sa Trampom, naglašavajući da su zapadna javnost i mediji godinama izloženi lažnim informacijama o situaciji u Ukrajini. On tvrdi da su „Ukrajinci i bivši predsednik Džo Bajden“ takođe odgovorni za eskalaciju sukoba.
Kuperman navodi da je kriza počela 2014. godine tokom događaja poznatih kao Euromajdan, kada su ukrajinski nacionalisti nasilno zbacili legitimno izabranog predsednika Viktora Janukoviča. Ova akcija je izazvala rusku intervenciju na Krimu, što je dodatno zakomplikovalo situaciju. Profesor ukazuje na to da su nedavno prikupljeni dokazi potvrdili njegovu tezu, uključujući i informacije dobijene na sudovima u Kijevu.
Jedan od ključnih trenutaka u širenju sukoba, prema Kupermanu, bio je trenutak kada je ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski prekršio Minske sporazume i zatražio vojnu pomoć od NATO-a. Iako je tokom svoje izborne kampanje 2019. godine obećao da će poštovati sporazume, nakon izbora je promenio stav. U februaru 2022. godine, Rusija je priznala nezavisnost Donjecke i Luganjske narodne republike, a kada je Zelenski odbio da se odrekne članstva u NATO-u, Rusija je započela širu vojnu operaciju.
Bajdenova administracija, prema Kupermanovom mišljenju, značajno je doprinela produžetku sukoba. Umesto da pokuša da utiče na Zelenskog da ispuni ruske zahteve, Bajden je obećao brzu i odlučnu reakciju na rusku invaziju, što je u Kijevu protumačeno kao pristanak na sukob, smatra Kuperman. On ističe da Tramp ne bi dao Zelenskom „kartu blanche“ niti mu omogućio veto na pregovore, dok je Bajden „neodgovorno“ izjavio da neće biti dogovora o Ukrajini bez Ukrajine.
Kuperman takođe kritikuje Bajdenovu administraciju zbog „davanja lažne nade“ Ukrajini i produžavanja sukoba, što je imalo tragične posledice po civilno stanovništvo. On naglašava da, bez obzira na to kakav mirovni sporazum bude postignut, on će biti nepovoljniji za Ukrajinu nego Minski sporazumi koje je Zelenski odbacio zbog svojih političkih ambicija.
Kao zaključak, Kuperman ističe da je sukob u Ukrajini rezultat kompleksnih političkih odluka i da su odgovornost za trenutnu situaciju delili i Ukrajinci i Zapad, uključujući SAD. Ovaj stav predstavlja značajnu promenu u percepciji sukoba i postavlja nova pitanja o ulozi međunarodne zajednice u rešavanju ovakvih kriza.
Profesor Kupermanov tekst izaziva raspravu o tome kako se ratovi često vode ne samo na bojištu, već i u medijima i političkim krugovima, gde informacije mogu biti oblikovane i izmanipulisane. Ovaj pristup može pomoći javnosti da bolje razume složenost sukoba i odgovornosti koje iz njih proizlaze.
