Dugo je poznato da trauma može imati kratkoročne posledice, kao što su glavobolje, promene u apetitu, problemi sa snom, strah, anksioznost i poteškoće u koncentraciji. Međutim, nova istraživanja sugerišu da teška trauma, poput one doživljene u ratnim uslovima, može ostaviti epigenetske „ožiljke“ na DNK koji se prenose kroz generacije.
Ovaj koncept međugeneracijske traume nije nov. Poznato je da traumatska iskustva preneta na potomke povećavaju rizik od depresije i drugih mentalnih problema. Nova studija, koja analizira DNK 48 sirijskih porodica kroz tri generacije, potvrđuje ovaj fenomen. Ketrin Panter-Brik, antropološkinja sa Univerziteta Jejl, ističe da ova studija dokumentuje tragove stresa i traume u telu, ispod kože.
Istraživači su se fokusirali na žene koje su bile trudne tokom nasilnih sukoba u Siriji između 1980. i 2011. godine. Njihova DNK je upoređena sa DNK članova 16 porodica koje su napustile Siriju pre 1980. godine, izbegavajući decenije sukoba. Prikupljeno je ukupno 131 uzorak brisa obraza – od 45 mlađe dece, 37 starije dece, 47 majki i dve bake. Dima Hamadmad, koautorka studije i sirijska istraživačica čiji su roditelji izbeglice, naglašava da su učesnici želeli da se njihova priča o traumi čuje i prizna.
Naučnici su analizirali 850.000 mesta metilacije DNK, gde se dodaju male hemijske oznake poznate kao metilne grupe. Ovaj proces može promeniti ekspresiju gena bez menjanja same DNK sekvence. Učesnici koji su direktno doživeli nasilje pokazali su promene na 21 mestu u DNK. Takođe, kod unuka žena koje su preživele sukobe iz 1980-ih pronađene su modifikacije u 14 genetskih oblasti.
Istraživači su otkrili da su oni koji su bili izloženi nasilju dok su još bili u majčinoj utrobi pokazivali znakove ubrzanog starenja na ćelijskom nivou. Iako još nije jasno kakve bi to posledice moglo imati po njihovo zdravlje, rezultati studije, objavljeni u časopisu Scientific Reports, pozivaju na dalja proučavanja dugoročnih posledica nasilja, uključujući porodično nasilje, seksualno nasilje i oružano nasilje.
Koni Maligan, koautorka studije, ističe da bi sama ideja da trauma i nasilje mogu imati posledice kroz generacije trebala podstaći veću empatiju i naterati donosioce odluka da posvete više pažnje ovom problemu. Ona dodaje da bi ovo moglo pomoći u objašnjavanju nekih od naizgled neprekinutih međugeneracijskih ciklusa zlostavljanja, siromaštva i traume koje se vide širom sveta, uključujući i Sjedinjene Američke Države.
Ova istraživanja otvaraju nova pitanja o tome kako trauma ne utiče samo na pojedince, već i na cele porodice i zajednice. S obzirom na to da se posledice traume mogu prenositi kroz generacije, važno je razvijati strategije za podršku onima koji su doživeli traumu, kao i njihovim potomcima. U tom smislu, edukacija o mentalnom zdravlju i dostupnost resursa za podršku postaju ključni elementi u procesu izlečenja i prevencije.
Studije poput ove ukazuju na to koliko je važno razumeti složenost ljudskog iskustva i kako se ono može oblikovati kroz istoriju i kulturu. Traume, bilo lične ili kolektivne, oblikuju ne samo pojedince, već i društva u celini. Zbog toga je važno razvijati empatiju prema onima koji su prošli kroz teške događaje, kao i raditi na stvaranju društvenih struktura koje će omogućiti zdravo okruženje za sve generacije.
U svetlu ovih saznanja, postavlja se pitanje kako možemo bolje razumeti i adresirati posledice trauma u našim zajednicama. Povezivanje nauke sa socijalnim pravima i politikom može biti ključno za stvaranje boljih uslova za sve one koji su pogođeni traumama i njihovim dugoročnim posledicama. Ova istraživanja pružaju važan uvid u to kako se trauma može manifestovati i kako možemo raditi na njenom prevazilaženju.
