U postratnim godinama, proces „divljih čišćenja“ u Jugoslaviji često je bio haotičan i bez jasnog sistema. Prema rečima Milana Trešnjića, oficira Ozne, kriterijumi za označavanje „saradnika okupatora“ nisu bili jasno definisani. Često su se kažnjavali oni koji su nosili uniformu, bez obzira na to u kojoj su službi bili. Trešnjić se prisetio kako su mnogi uniformisani ljudi sami dolazili da se prijave novim vlastima, dok su oni sa „nečistom savesti“ bežali s Nemcima.
Neki od onih koji su uhvaćeni od strane Ozne slati su u logore, dok su drugi streljani odmah. Tokom streljanja na Kalemegdanu, poginulo je tridesetak rečnih policajaca, a među žrtvama su se našli i sanitetski oficiri. Streljanje kraljevskih oficira, poput onih u selu Jabuka, imalo je katastrofalne posledice za partizansku vojsku, koja je bila u očajničkoj potrazi za stručnjacima, uključujući pilote.
Prema podacima Državne komisije za tajne grobnice, najviše su stradali funkcioneri lokalne vlasti, trgovci, intelektualci i sveštenici. U selu Milutovac, streljani su seoski pop, učitelj i domaćin zbog članstva u ravnogorskom odboru. Iako su njihovi rođaci bili u partizanima, to nije sprečilo njihovo ubistvo. Mnogi od izvršilaca ovih zločina bili su mladići koji su želeli da se dokažu, a streljanje je često prolazilo tragično, jer su oznaši bili neiskusni.
Ranković je, nezadovoljan brojem ubijenih u Zagrebu, poslao depešu s kritikama, tražeći brže i energičnije akcije. U isto vreme, počele su likvidacije raznih vojski u povlačenju, poznate kao „Blajburg“. Prema istoričarki Martini Grahek Ravančić, procenjuje se da je u tom periodu ubijeno najmanje 80.000 ljudi, uključujući Hrvate, Slovence, i četnike.
U Srbiji su se, za razliku od Slovenije, stvarale visoke žrtve među civilima, dok su u Sloveniji većinu žrtava činili vojnici. U Srbiji je poznato ime 36.000 ubijenih, od kojih je većina bila civila, a među njima i značajan broj Nemaca, Mađara i Albanaca. Ovi podaci dovode u pitanje teze o namernom uništavanju srpske elite od strane komunista, jer su prema srazmeri najbrojnije žrtve bili Nemci.
Kardelj, potpredsednik jugoslovenske vlade, bio je nezadovoljan sporim tempom čišćenja u Sloveniji. U telegramu je naređivao ubrzanje likvidacija, naglašavajući da će vojni sudovi suditi samo vojnicima, dok će redovni sudovi preuzeti sve ostale. Ova naređenja dodatno ukazuju na ozbiljnost i sistematičnost u sprovođenju „revolucionarne pravde“ koja je često prelazila granice onoga što se može smatrati pravednim.
U ovom kontekstu, pitanje identiteta i nacionalnih tenzija postaje još složenije. Dok su neki crnogorski partizani bila ravnodušni prema pojmu crnogorske nacije, mnogi su sebe smatrali najboljim Srbima. Ovakva dinamika ukazuje na složene odnose među narodima u Jugoslaviji i na to kako su ideološke borbe često prevazilazile etničke razlike.
U postratnoj Jugoslaviji, pitanje pravde i osvete ostalo je neodgovoreno, a posledice tih „divljih čišćenja“ osećaju se i danas. Složenost situacije dodatno otežava razumevanje događaja kroz prizmu današnjih vrednosti i normi. Mnoge žrtve ostale su neprepoznate, a njihovi sudbinski putevi često su se gubili u haosu postratnog vremena.
