Mnogo je pitanja ostalo otvoreno nakon ubistva Zorana Đinđića, premijera Srbije, koje se dogodilo 12. marta 2003. godine. Kontroverze i sumnje oko ovog događaja i dalje su prisutne u javnosti, posebno u vezi sa teorijom o „trećem metku“. Na suđenju je Milan Veruović, koji je bio deo obezbeđenja Đinđića, izjavio da je u trenutku atentata ispaljeno tri metka, dok su eksperti iz Vizbadena tvrdili da su pronašli dokaze koji ukazuju na to da su ispaljena samo dva hica.
S obzirom na različite tvrdnje o broju metaka, postavlja se pitanje kako je moguće da su Veruović i Đinđić zadobili rane različitih veličina, ako su pogođeni iz istog oružja. Premijerova rana bila je znatno veća od one koju je imao Veruović, što dodatno komplikuje situaciju.
Tokom istrage, došlo je do skandala kada su uništeni uzorci krvi koji su prikupljeni sa mesta ubistva. Pitanje koje se nameće je koliko je verovatno da ekipa za uviđaje napravi grešku prilikom uzimanja uzoraka. Materijal je bio nepropisno pakovan, a uzorci su bili mokri, što je uzrokovalo njihovo truljenje i dodatno otežalo istragu.
Nebojša Čović, bivši potpredsednik Vlade Srbije i Đinđićev saradnik, istakao je da još uvek nema odgovora na mnoga ključna pitanja. Jedno od njih je i to zašto su pre atentata kamere u zgradi Vlade bile u fazi renoviranja, a takođe se postavlja pitanje o uništenim dokazima, kao što su vrata koja su nestala.
Još jedno od ključnih pitanja jeste da li su sigurnosne kamere na dan atentata radile. Naime, u trenutku atentata, kamere nisu snimale, dok su se ponovo aktivirale samo deset minuta kasnije. Ova okolnost stvara dodatnu sumnju oko celog slučaja.
Izveštaji sa uviđaja otkrivaju detalje o odeći koja je pronađena na mestu zločina, uključujući sako, košulju i druge predmete natopljene krvlju. Analize DNK su pokazale da se uzorci krvi s pantalona Zorana Đinđića poklapaju sa uzorcima krvi pronađenim ispred ulaza u zgradu Vlade, kao i sa tragovima iz njegovog automobila.
Nakon atentata, za ubistvo Zorana Đinđića osuđeni su Milorad Ulemek Legija i Zvezdan Jovanović, dok je još deset osoba kažnjeno kao saučesnici. Dvojica vođa „zemunskog klana“, Dušan Spasojević Šiptar i Mile Luković Kum, ubijeni su u policijskoj akciji poznatoj kao „Sablja“.
U ovoj složenoj situaciji, ostaje mnogo neodgovorenih pitanja i teorija koje izazivaju sumnju u profesionalnost i efikasnost istrage. Građani se i dalje pitaju zašto su dokazi uništeni, kako je moglo doći do grešaka u prikupljanju dokaza i zašto su sigurnosne kamere u kritičnom trenutku bile neoperativne. S obzirom na sve ove aspekte, jasno je da je slučaj Zorana Đinđića daleko od razjašnjenog i da će ostati predmet rasprave i analize u budućnosti.
Pitanja o pravdi i odgovornosti su i dalje prisutna, a odgovori na njih mogu biti ključni za razumevanje složenosti političke situacije u Srbiji nakon atentata. U ovom kontekstu, neophodno je nastaviti sa istraživanjem i razjašnjavanjem svih aspekata ovog tragičnog događaja, kako bi se stvorila jasnija slika o onome što se zapravo desilo tog 12. marta 2003. godine.
