U svetlosti pete nedelje Velikog posta, Novi Sad je postao duhovno središte okupljanja i molitve povodom spomena na svetog Irineja, episkopa bačkog i ispovednika vere. U Sabornom hramu, pod svodovima ispunjenim pesmama i molitvama vernog naroda, patrijarh srpski Porfirije služio je svečanu arhijerejsku liturgiju, okružen osmoricom episkopa Srpske pravoslavne crkve i brojnim sveštenicima Eparhije bačke. Među prisutnima su bili i mitropoliti, kao i episkopi iz različitih eparhija, što je dodatno obogatilo ovo značajno duhovno okupljanje.
U svojoj besedi, patrijarh Porfirije osvrnuo se na život i podvig svetog Irineja, podsećajući da se navršava sedamdeset godina od njegovog upokojenja. On je istakao kako je svetiteljov život bio izraz istinskog hrišćanstva i teologije, naglašavajući da pravi teolog jeste onaj koji se istinski moli. Patrijarh je podvukao da svet Irinej nije pravio razliku između teorije i prakse, već je njegov život bio neprekidno služenje u smirenju, čak i u teškim vremenima okupacije i posleratnog bezbožništva.
Sveti Irinej je bio prepun znanja i duhovne mudrosti, ali je istovremeno ostao skroman, spreman da podnosi osude i poniženja iz ljubavi prema bližnjima. Patrijarh je naglasio da je svetitelj ispovedao Hrista, živeći po Jevanđelju, i da je Hrista imao ne samo za saputnika, već i za Onoga s kojim se poistovetio.
Na kraju svete liturgije, patrijarh je blagoslovio slavske darove prinesene u čast svetog Irineja, i poželeo prisutnima snagu da „u teškim vremenima nose svoj krst i hode putem pobede Hristove“. Mitropolit bački Irinej izrazio je zahvalnost patrijarhu na prisustvu i blagoslovu koji donosi iz Svete Zemlje, kao i arhijerejima i sveštenicima koji su došli da učestvuju u ovom značajnom događaju.
Bogosluženje je obogaćeno pojanjem hora „Sveti Georgije“ i hora Škole pojanja „Sveti Jovan Damaskin“. Ovaj dan je bio ispunjen molitvenim sećanjem i tišinom koja govori više od reči, čime je Novi Sad postao mesto gde se vera svetih preliva u život Crkve danas.
U ličnosti svetog Irineja, kako je rekao patrijarh Porfirije, „projavljuje se bogolika, hristolika, hristopodobna ličnost“. U sabranju vernih oko Svetog Prestola prepoznaje se duh Crkve koja pamti, svedoči i traje. Ovo duhovno okupljanje nije samo proslava svetitelja, već i podsećanje na vrednosti hrišćanske vere koja je i dalje prisutna u životima vernika.
Ovo značajno okupljanje nije bilo samo prilika za molitvu, već i trenutak zajedništva među vernicima iz svih krajeva, koji su se okupili u manastiru Svetog Nikolaja Srpskog, osećajući snagu svetiteljeve ljubavi i blagoslova. Osećaj zajedništva i duhovne povezanosti bio je jasan, a prisutni su se podsetili važnosti očuvanja svoje vere i tradicije.
Na kraju, događaj u Novom Sadu bio je i prilika da se osvetli i značaj svetih ličnosti u životu Crkve, kao i njihovo nasleđe koje se prenosi s generacije na generaciju. U ovoj svetoj atmosferi, vernici su se ponovo povezali sa svojim korenima i duhovnim nasleđem, nastavljajući da svedoče svoju veru kroz zajedničke molitve i slavlje.
