U pravoslavnoj tradiciji, ikona predstavlja mnogo više od običnog umetničkog dela. Ona je prozor u duhovni svet, sredstvo kroz koje vernik može da se poveže sa svetiteljem, obrate mu se molitvom, izraze zahvalnost i ljubav. Ikona, prekrivena bojama i pozlatom, nije samo drvena ploča, već simbol svetosti i duhovnosti.
Kritičari pravoslavlja često u ikonama vide tragove paganstva. Tokom VIII i IX veka, ikonoborci su se protivili poštovanju ikona, smatrajući ih idolima. Međutim, pravoslavna teologija je na ove tvrdnje odgovorila načelom da „čast ukazana liku prelazi na Prvolik“. Drugim rečima, poštovanje ikona ne odnosi se na materijal od kojeg su izrađene, već na osobu koja je na njima predstavljena. Pravoslavni hrišćani ne smatraju ikonu božanstvom niti veruju da ona poseduje natprirodnu silu. Kada im se poklone pred ikonom, oni usmeravaju svoje misli i srce ka svetitelju koji je na njoj prikazan, a Bog, videći njihovu veru, daruje im blagodatnu pomoć.
Zanimljivo je napomenuti da je izraz „moliti se ikoni“ teološki netačan. Ispravno bi bilo reći „moliti se pred ikonom“ – Onome ko je na njoj izobražen. Ova razlika naglašava da ikona sama po sebi nije predmet obožavanja. U Starom zavetu su takođe postojale svete slike i predmeti, poput Kovčega Zaveta, koji je bio simbol Božijeg prisustva među narodom. Kada je Isus Navin, vođa izraelskog naroda, molio pred Kovčegom, on nije iskazivao poštovanje prema samom sanduku, već prema Bogu čije je prisustvo Kovčeg simbolizovao.
Postoji mnogo načina na koje vernici mogu iskazati poštovanje svetitelju prikazanom na ikoni. To uključuje molitvu, poklone, kađenje tamjanom, kao i celivanje ikona. Tradicija celivanja ikona je izraz ljubavi, poverenja i zahvalnosti prema svetitelju koji je na njoj prikazan. Ova praksa može se uporediti sa trenutkom kada čovek s ljubavlju celiva fotografiju voljene osobe, ne poistovećujući je sa samom osobom, već izražavajući poštovanje prema originalu.
Ikona se ne obožava, već služi kao duhovni most između vernika i svetitelja. Ona predstavlja prozor ka Carstvu nebeskom i znak Božijeg prisustva u životu hrišćanina. U pravoslavnoj tradiciji, ikone se često postavljaju u najsvečanijim prostorijama kao što su trpezarije ili dnevne sobe, obično na istočnom ili zapadnom zidu, u skladu sa ritualima i običajima.
Žuti oreol i tri slava koje često vidimo u hrišćanskoj ikonografiji, a posebno oko glave Isusa Hrista, nose duboko simboličko značenje. Ovi simboli služe da istaknu svetost i božanstvenost onih koji su na ikonama predstavljeni. U narodu postoje brojna praznoverja koja se često promovišu kao deo crkvenog učenja, ali koja zapravo nemaju nikakve veze sa pravoslavnom verom. Zato bi vernici trebali biti obazrivi i kritični prema takvim verovanjima.
Pitanje nepravde u svetu takođe se često postavlja među vernicima. Mnogi se pitaju zašto neki pravedni i uzorni hrišćani pate, dok grešni ljudi prolaze kroz život bez posledica. Ova dilema ostaje jedna od ključnih tema u teološkoj raspravi i ličnim previranjima vernika.
U zaključku, ikona nije samo umetnički predmet, već duboko duhovno sredstvo koje povezuje vernika sa svetim. Ona predstavlja put ka razumevanju Božijeg prisustva u životu, a njeno poštovanje i celivanje odražavaju duboku ljubav i zahvalnost prema svetiteljima koji su nam na raspolaganju kao naši posrednici pred Bogom.
