Iako se sećamo trenutaka ljubavi i pažnje koje smo dobijali od svojih roditelja tokom detinjstva, većina nas ne može da se seti događaja iz perioda pre druge ili treće godine života. Naučna istraživanja su pokazala da deca već s dve godine mogu da formiraju trajna sećanja, ali ta sećanja nisu svesno dostupna. Profesor Ći Vang sa Univerziteta Kornel naglašava da je to fenomen poznat kao infantilna amnezija, pri čemu većina odraslih ne pamti svoja prva iskustva do druge ili treće godine. Sećanja do sedme godine mogu se opisati kao „mlečna“ – delimično povezana s nekim događajima, ali bez jasne slike.
Ranija shvatanja sugerisala su da mladi mozgovi nisu dovoljno razvijeni da zadrže trajna sećanja, ali istraživanja iz osamdesetih godina ukazuju na to da deca starosti od dve godine mogu detaljno da se sećaju događaja. Na primer, deca koja su bila izložena traumatskim iskustvima u ranom uzrastu možda neće moći da zapamte konkretne detalje tih događaja, ali njihov mozak ostavlja tragove tih uspomena, što može dovesti do kasnijih problema kao što su anksioznost i depresija.
Kristina Alberini, profesorka neuroloških nauka na Univerzitetu u Njujorku, ističe da su i zaboravljena sećanja od ključne važnosti za oblikovanje našeg života. Ona ukazuje na paradoks infantilne amnezije, gde se zaboravljena sećanja zapravo ispostavljaju kao veoma važna za naš dalji razvoj.
Sećanja na detinjstvo variraju od kulture do kulture. Vang je istraživao kako različite kulture utiču na autobiografska sećanja, posebno u kontekstu Amerike i Kine. Njegova istraživanja su pokazala da Amerikanci obično počinju da se sećaju svojih prvih iskustava sa tri i po godine, dok Kinezi često imaju tendenciju da se sećaju ranije, u proseku oko tri godine. Ova sećanja su često oblikovana emocionalnim sadržajem i načinom na koji su povezana sa drugim ljudima.
Zanimljivo je da su pripadnici Maora sa Novog Zelanda često imali prva sećanja ranije nego evropski poreklom. U ovoj kulturi, naglasak na usmenim tradicijama i detaljnim pričama tokom odrastanja stvara okruženje koje omogućava deci da se sećaju svojih prvih iskustava već sa dve i po godine. Profesorka Elejn Ris sa Univerziteta u Otagu proučila je kako narativna tradicija utiče na pamćenje. Njena istraživanja sugerišu da deca koja odrastaju u bogatijem verbalnom okruženju imaju veću sposobnost da zapamte svoje rane uspomene.
Profesor Ris takođe naglašava da mentalne slike koje deca stvaraju već sa šest meseci mogu igrati ključnu ulogu u formiranju sećanja, ali samo ako su te slike kasnije opisane rečima. Deca koja su odrasla u porodicama gde je razgovor o prošlim iskustvima bio uobičajen, imaju veću verovatnoću da će se sećati svojih prvih detaljnih uspomena čak i u adolescenciji. Ovaj fenomen ukazuje na važnost verbalizacije uspomena u očuvanju tih dragocenih sećanja.
U zaključku, fenomen infantilne amnezije i sećanja na detinjstvo su kompleksni i oblikovani su različitim faktorima, uključujući kulturu, emocionalni kontekst i verbalnu interakciju. Razumevanje ovih faktora može pomoći u boljem razumevanju kako se sećanja formiraju i kako se razvijaju tokom života. Sećanja koja možda ne možemo svesno prizvati često ostavljaju dubok trag na našu psihu i oblikuju naš identitet. U svetu gde se često zaboravljaju rane uspomene, važno je naglasiti značaj emocionalne povezanosti i verbalne interakcije u procesu pamćenja.
